Svetozar Ljubinković Toza

IN MEMORIAM

Svetozar Ljubinković Toza

1946-2020. Zemun

Ko ne zna Tozu, taj nije Zemunac!

To sam govorila mnogobrojnim prijateljima koje sam upoznavala sa inž. Svetozarom Ljubinkovićem Tozom, od septembra 2010, predsednikom Kluba matične kulture Zemuna, sa čovekom s kojim sam u detinjstvu provodila bezbrižne dane, kod naših baka i deka, svakog raspusta, u Belegišu, na Dunavu.

Zašto je toliko Zemunaca poznavalo Tozu, a oni koji nisu, bili su zaista – izuzeci? Toza je bio odlikaš  OŠ „Svetozar Miletić“, gimnazijalac koji je igrao košarku u zemunskoj „Mladosti“, učenik MŠ Kosta Manojlović“ na odseku klavira  u ranoj mladosti privlačio ga je rok u VIS „Duga“, a zatim se opredelio za – tamburu. Bio je, zajedno sa ocem Lazarom i bratom Ivanom, među osnivačima tamburaškog  orkestra u KUD „Branko Radičević“ u Zemunu 1972. godine. Od tada se nije odvajao od tambure i tamburaša.

„Gde nema tambure, nema veselja, kakvo ja volem“! Tako je komentarisao do skora svoja druženja sa „Zemunskim tamburašima“, bolje reći sa svakim ko je umeo da sa njim zasvira ili najčešće zapeva uz pratnju tambura.

Poslednju deceniju bio je posvećen kulturnom životu Zemunaca. Kleo se da će Klub mladim Zemuncima sačuvati bogato kulturno nasleđe – „da nastave tamo gde smo mi stali“. Tako je napisao u autorskom tekstu u knjizi „Tragom zemunskog manifesta“ – spomenici  Kluba matične kulture Zemuna, povodom četvrt veka ove građanske organizacije na čijem je čelu bio.

Nažalost, Toza nas je prerano napustio , usred započetih programa kao što je publikovanje knjige o najpoznatijim svetskim i našim gimnazijalcima iz Zemuna, ustanovljenju tradicionalnog  festivala „ZemunAl!.. A sve to znači rad na pripremanju svih muzičkih potencijala od tamburaša, do Zemunskog kamernog orkestra, Evergrin momaka i čuvenih džezera. „ZemunAl“ predstavlja zemunske alase i kuvare riblje čorbe… Daje šansu  mladima iz kulturno-umetničkih društava iz naše opštine,  slikarima, glumcima, pesnicima i književnicima da učestvuju u ovom  jedinstvenom zemunskom performansu. Podršku Tozinim projektu dali su i Turističko društvo Zemun i „Mah“ klub poštovalaca vremena…

Reputaciju Zemunca počeo je da stiče istovremeno kao i karijeru uspešnog direktora  sektora Beogradskog vodovoda i kanalizacije u Beogradu, jer je dobio mnoga stručna priznanja za širenje vodovodne i kanalizacione mreže u Zemunu i Novom Beogradu. Takođe, nagrađivan je i kao inovator u primeni tehnologije ozonskog prečišćavanja zagađenog vazduha na kanalizacionim crpnim stanicama u urbanoj sredini, što je ekološki prvenac na Balkanu.

 Toza je voleo žene, a najviše  svoju Miru kojoj je prepustio da bude oslonac porodice, jer mu je uvek davala podršku. Zajedno su uspeli da nastave život posle tragičnog gubitka starijeg sina Ivana i da podignu  Nemanju jednog od najboljih violinista po svetskim merilima. Ponoseći se njime što živeći po svetskim metropolama „najvolije sremačku šunku i maminu supu“, Toza je svoga sina vaspitao da bude Zemunac ma  gde da svira  –  u Londonu, Parizu, Tokiju ili Pekingu…

Sve što je radio bilo je plodonosno  jer je unosio neizmernu radost i ljubav prema svom delanju i ljudima sa kojima sarađuje na istom zadatku. Kulturno nasleđe čuvaće mlađi zaljubljenici u Zemun, ali Zemunci su ostali bez zaštitnika veselja i u najtežim trenucima. Bez Toze sve će biti praznije.

Ljiljana Zorkić